Beogradski Sindikat - Balada disidenta - Скачать mp3 бесплатно

Рефрен:

Да ли се сећаш како било нам је пре, после свега шта сад остало је, мој Београде
Да ли се сећаш како било нам је пре, после свега шта сад остало је, мој Београде

Сећам се, давно, још у „Златном бокалу“, први пут сам видео микрофон, стајао је на асталу.
У хладу старог кестена, где је моја драга нестала, ја урез'о сам име, бацио прве риме.
Ја сам одрастао на песмама градских боема, и причама аласа којих данас више нема.
Калио се с' најбољима, по задимљеним биртијама, удварао се дамама, коцкао са лихварима.
Некад кући срећан, некад све изгубио, некад жену љубио, некад калдрму грлио.
И нисам себи судио, где год би се пробудио, бол је био исти, с' њим сам се удружио.
Зато сећања сам скупљао, к'о ожиљке, да подсете, да није увек било само хладно и сиво.
Да крв црвена к'о вино бојила је ноћи, кроз одразе у чаши, то су биле твоје очи.
А ја сам морао да одем, фијакер ме је чекао, Београде збогом, многе ти ствари нисам рекао.

Рефрен

Заборави ме драга, заборави да те волим, настави да живиш, можда више не постојим.
Грлим сећања у мраку, док их луча свеће боји, да не мислим на крике што чују се низ ходник.
Док борим се са ранама, сањам да, опијам се вином, ракијом и тамбурама, старом виолином и поцепаним гласовима, тужном песмом Цигана, димом и поломљеним чашама.
Да с' боемима мојим се надвикујем за столом, гађам песмама, рецитујем, отимам за слово.
Због само једног стиха мој живот сад је готов, пустиња у срцу, док кроз прозор гледам Оток.
Сањам да миришем твој парфем док се прибијаш уз мене, сузе ми потеку као кише у јесен.
Еј, не свани пуста зоро, пусти ме да чезнем, никад не свани док у мени има песме!
А ја сам морао да одем, јер некоме сам сметао, Београде збогом, ово ти још нисам рекао.

Рефрен

Данас ране више боле него зуце иза школе, него звуци оне строфе кад сам морао да одем.
А сад сам опет овде, ал' све нам се изгубило, посекли су кестен где сам некад тебе љубио.
Не миришу липе, нема старе виолине, нема Циганина седог да за моју тугу брине.
Мој Београде, изгубио сам корене, џабе носим ордење кад нико ме не познаје.
Па звезду Црног Ђорђа дадох сад за бокал грожђа, шта ће мени она, кад ја немам било кога.
Само неспокој и бол, моји најбољи другови, у кафани ломим чаше, док ми душа на искрвари.
Балада дисидента – једна тужна српска песма, неким будућим кафанама, за боља времена.
Нека застане у грлу кад је неко други пева.
Све је исто у мом крају, само мене више нема, јер ја сам морао да одем, такав ником нисам требао, Београде збогом, памти добро шта сам рекао.

Рефрен

Лучшие MP3 треки, добавленные в наш музыкальный каталог за 22/09/2017